Par minuta nakon 22 sata koncert su otvorili sa Anđele čuvaru mili. S obzirom da se John požalio kako je izgubio glas večer ranije, izbor pjesme djelovao je gotovo kao molitva upućena samima sebi – da izdrže i drugu noć zaredom. Iscrpljenost se možda mogla trunku naslutiti, ali vokalno se nije čulo baš ništa. Energičan i prepoznatljivo žestok, Johnijev glas parao je Vintage od uzvišenog početka do nadrealnog kraja.
Setlista je drugu večer bila znatno izmijenjena u odnosu na prvu, naravno uz iznimku najvećih hitova poput Nine, Olovnih vojnika i Na cesti, tako da su oni koji su bili oba dana mogli uživati u gotovo potpunom presjeku cjelokupne diskografije. Iznenađenje je bila i jedna pjesma s njihovog albuma na engleskom jeziku Standing Runningman – If I don’t make it. Kasnije sam načula pomalo razočarani razgovor iz publike kako nisu svirali Osobu A i Samo se ti smiji, ali zato smo mogli čuti daleko nabrijanije Mali glas i Pivca sa genijalnog albuma Samo hrabro i bezveze. Moramo malo i pročistiti paletu, jel?
Brže stvari poput Imam sve i Nina bili su glazbeni favoriti večeri, ali ono što je koncert učinilo jedinstvenim oborilo me s nogu. Na bisu se ogroman broj ljudi popeo se na pozornicu i u nekoliko sekundi potpuno progutao bend u kolektivnoj ekstazi kakvu može proizvesti samo publika koja živi za ove trenutke. Tijela, glasovi i ruke stopili su se u neku divlju, neopisivu masu, a u tom ludilu jedna djevojka završila je – doslovno – na stropu. Bila je to scena koja se može dogoditi samo u manjim klubovima s potpuno raspojasanom publikom. Na sreću, nitko nije stradao.
Koncert je trajao oko sat i pol i rekla bih da je ovo – paradoksalno – bio jedan od slabijih nastupa M.O.R.T.-a. No, kada pogledaš oko sebe i shvatiš da se ljudi veru po plafonu, skaču po pozornici, gube glasove, grle potpune strance i divljaju kao da sutra ne postoji, u takvom okruženju postaje potpuno jasno: čak i kada nisu na svom vrhuncu, „slabiji“ M.O.R.T. je i dalje nešto što većina bendova ne može nadmašiti ni na svojim najboljim noćima.
